Primjetila sam kad redovno ne pišem onda izgubim volju da pišem. Ustvari nije da izgubim volju nego mi sve postane nekako nebitno za zapisati i kad se manje piše manje se i čita i tako me to nekako podsjeti na bosansku istoriji. Ne spominjuj loše, zaboravi, a nemoj se hvaliti za dobro. Ergo samo budi. Živi po nepisanim ustanovljenim pravilima. Nebitno kako ti je. Bitno je da je drugima dobro i da se ne sekiraju.
Bila sam u Švedskoj. Bilo mi je predivno! Ipak je to moja domovina. Taj momenat kad se spusti avion i kad izađem. 10 kg sam lakša.
Vazduh je kao kristal čist. Nebo ima jednu posebnu plavu boju koju ne mogu ni da opišem. 
Kad uđem u prodavnicu mogu sebi kupiti baš onaj sladoled što ja hoću.
I najbitnije mogu da sjednem popričam svojima licu u lice. A ne kao u Njemačkoj, preko telefona. Smučio mi se više. Smučilo mi se to preko “veza” komuniciranje. Hoću da dodirnem, da zagrlim kad treba. Da smirim, da se veselimo. A ne ovdje sami u Njemačkoj ni na nebu ni na zemlji. I kad mi neko kaže trebaš napraviti život da bude dobar, povraća mi se.
Zaključila sam ako ikad umrem, zakopajte me u Švedskoj.
Djeca su se gore oporavila nakon nekolika dana. Nisu kašljali. Nisu imali temperature. Spavali su kasno, ali kad su spavali onda su spavali. Nisu se budili. Bili smo vani puno.
Mogu reći da je to bilo opuštajući. 
Vratili smo se Njemačku. Bili smo dva dana. Počelo je kašljanje. Nakon četiri dana u vrtiću zovu me da mi jave da je Ada izbila zub.
U petak vidim da je malaksala. U subotu je ustavljenova gnojna angina.
Mali je slinav, ali se drži.. još.
Ništa me ne čini sretnijom nego posjeta kod Adinih rođaka. Super se zajedno igraju i totalni je haos nonstop sa njima. Nevjerovatno je kako se te male bebe polako pretvaraju u osobe sa svojim osobinama i kako su neke osobine tako tipične za svako.
