Moja se rodica preselila u Minhen. Mlada je, zavrsila fakultet u Bosni ali nije mogla naci posao, tako da je ispala prilika da dodje u Minhen. To me podsjetilo na mene kad sam ja preselila u Minhen. Ja sam dosla sa zeljom da upoznam svijet. 1.g maja 2003 sam spustila se na minhenski aerodrom. Docekao me moj buduci kolega Alex, brazilianac. Pokazao mi je sobu koju sam dobila, bila sam ogorcena. Nisam mogla vjerovati da je ovo Njemacka. Imala sam jednu skroz drugu sliku u glavi. Mislila sam da svi zive ako ne isto kao u Svedskoj onda barem bogatije. Cak sam i plakala od muke. Bilo mi je grozno. Pozitivino je jedino sto je soba bila jeftina.
Alex i njegova zena su me pozvali na veceru. Ta mala gesta je toliko znacila kad sam dosla jer nisam znala jezika, niti sam znala i jedne osobe, nisam imala pojma ni gdje sam ni sta sam. Bilo je veliko da mi neko pomogne.

Kad si jednom bio u toj situaciji, ako si imalo covjek uvijek ces drugima pomoci. Pa makar to bilo da ih samo na veceru pocastis.

Kad sam prvi put otisla u Aldi da kupim fasungu dozivjela sam sok,i tad sam se ozbiljno pitala u kakvu zaostalu zemlju sam dosla. Natrpala ja svacega, i na kasi da platim kaze meni zena drsko kao ne prima tu karticu koju sam joj ja pruzila. Ja joj pruzam drugu pa trecu, dok nisam skontala da NIKAKVE kartice, nego samo kes primaju. 2003 u Svedskoj ja nikad nisam imala novac uza se, jer se sve placalo karticom. Pitala sam se ako sam dosla u Afriku (bez da vrijedjam taj kontinent) ili se ona zeza sa mnom. Zavrsilo je na tome da sam iznervirana morala otici do bankomata, koji je 1km odaljen da izvadim novac. Majko moja, kad se pocetka sjetim, i dan danas se pitam zasto se jednostavno nisam u istom trenu okrenula, otisla na aerodrom i sjela na prvi avion kuci…