Danas sam u modusu sanjarenja i nesto razmisljam o nacinu razmisljanja. Kako smo kroz zivot tako oblikovani da je postalo maltene ruzno i glupo sanjariti? Znaci bukvalno svako ko moze daje komentar koji ti ubije snove. Kad citam neke poruke uspijesnih ljudi dodjem do zakljucka da samo rade ono sto hoce i da ni po zivu glavu ne slusaju druge (osim ako su ti drugi jako uspjesni). Svi kazu lako je njemu/njoj ima para i zato i mogucnost. Ali zasto ljudi misle da je pitanje u parama? Mozda je u necemu drugom pitanje? 
Postali smo roboti koji ce 11 mjeseci raditi da bi taj jedan mjesec kao odmorili se. Taj “odmor” se svede na to da se obidje najbliza familija. O rodbini vise da ne pricam, to je samo ako slucajno neko dodje pa se sretnes . Ako ne posjecujes familiju radis ono sto ostali 11 mjeseci nemas vremena raditi. I sto je najbolje, mi moramo biti SRETNI i zahvalni sto imamo posao gdje nas neko za neku crkavicu (nikad nije toliko placeno koliko je osoba ulozila truda) placa. Doduse ja posao po prvi put u zivotu i nemam i nikad mi bolje nije bilo (muz radi pa mogu tako). Znaci kad ja kazem da mi je imati firmu s kojom poslujem, da mogu zivjeti od nje, i da zivim onako kako sam opisala u postu da kad mi je ceif da ispusem, onda sama sebe uhvatim da mislim kako je to nemoguce. Ali zasto je nemoguce? Po kojim argumentima je to nemoguce? Zasto je nekom drugom moguce a meni ne? Kad bih radila 10h za sebe kao sto sam radila za drugog, pa valjda bi kad tad skontala fazon kako da nesto zaradim? Zasto su ljudi postali tako teski na tome da probaju nesto novo uraditi? Ko nas uci da budemo zadovoljni sa tim “lezernim” zivotom gdje sate i sate provodimo pred televizijom umjesto da nesto konstruktivno radimo, pa ko zna mozda jednog dana i kruh od toga zaradimo? Sta vi mislite?
“Najbolji nacin da nesto naucimo je da (to i) radimo”- Richard Branson
Koncept života je svugdi jako kivo postavljen, ii glavni krivac za to stanje je onaj argument: More i gore, ima i gore. Ima i bolje, more i bolje. Jer u svin zemljama na svitu moraš radit ko konj i slobodno vrime ti je minimalno, i nisi zato ni približno dovoljno plaćen kad pogledaš zaradu menadžera a da ne govorimo vlasnika firme. Ali pošto more i gore, ljudi šute i trpe. Cili koncept neoliberalnog kapitalizma je naapravljen da te učine radnin roboton, koji nema vrimena da misli a kamoli da npr ode na proteste.
Sve je moguće i triba sanjat. Jebo život u kojem se nisan usudija sanjat! Razočaraću se? Zar nije veće razočarenje da nisi ni pokuša ispunit svoje snove? Da se nisi ni usudija upoznat svoje prave želje? Ovako bar ću znat na čemu san, pa ako ga ispušin ispušija san, znan da san proba.
Moja ideja je pod prvo da radin ono šta volin, ako bude tako posa mi neće bit mučenje, ako bude i teško, voliću to. Ja želin živit za ono šta ću radit, a ne za odmor od rada. Naravno da želin i da iman taj misec odmora (a u BiH misec odmora spada pod snove) ali ne želin da mi se užitak na to svede, to je besciljno i glupo. Ali ako ‘me zapadne’ ko što kažu, da radin neko sranje za neku crkavicu samo da priživin, onda ću valjda živit samo za to… Iako opet mislin da ljudi nemaju ni ideje a ne samo da ne mogu nać da rde šta žele. 🙂
U svakom slučaju, tribamo se potrudit za ono šta najviše želimo, pa ako bude manje super, znamo da smo probali. 🙂
jeste, odlucila sam da probam sebi praviti zivot takav da mi je 11 mjeseci kao na odmoru a onaj jedan kao da mi je ono ekstra odmor 😀