Mozes izabrati da sebe gledas kao jednom inteligentnom osobom tako da sam svoje norme sebi postavis. Fakt je da sve sto si sretnija osoba to si i inteligentnija. Ako imas poteskoca da pises, citas ili racunas to je onda rezultat tvojih dosadasnji izbora.
Kad bi dovoljno vremena proveo da vjezbas te vjestine tad bi bez sumnje postao bolji u tome. Ako sebe podcjenujes, tad si ustvari prihvatio norme drugi i poredis se drugima. Mozda malo cudno zvuci ali sam izaberes koliko ces biti nadaren, jer biti nadaren za nesto je u biti samo jedna funkcija vremena.
Npr. testovi su pokazali da nivo koji topstudenti dostignu, isto postignu i prosjecni studenti samo sto im treba malo duze vremena. A ipak se ljudi koji su sporiji etiketiraju kao nenadareni ili cak glupi.
John Caroll je komentarisao ucenje u nekom predmetu :
Nadarenost je ta kolicina vremena koja ti treba da se naucis poseban zadatak. Znaci, svi ucenici, kad im das dovoljno vremena, mogu nauciti zadatke.

Znaci da svako moze kad ima dovoljno vremena i ulaze dovoljno truda, dostici akademski nivo.

Sa ovim hoce reci da inteligencija nije nesto sto si naslijedio ili dobio poklonjeno. Nego si toliko inteligentan i pametan koliko se potrudis. Ako ne volis tvoju odluku koliko da budes pametan onda si izabrao maltene da sam sebe ne volis. Toliko si socialno savrsen koliko izaberes da budes. Ako smatras da se ruzno ponasas onda mozes raditi na tome da promijenis tvoje ponasanje, bez da upetljas svoje samovrijednovanje.
Gadjenje svog “ja” se moze u mnogo nacina ispoljiti. Mozda se ponasas tako da sam sebe potisces. Evo nekoliko tipicnih ponasanja u kategoriji “samoodbijanja”

• Ne prihvatas komplimente (“nisam ja zaprave toliko pametan..pretpostavljam da sam samo imao srece… ?)
• Ispricavas se zbog svog izgleda (“To je frizerka uradila, mogla bi od svake ljepoticu napraviti”)
• Drugima dati cast i priznanje za posao koji si ti obavio (” Sreca pa imamo Mikaela, bez njega ne bi bio niko i nista”)… (“Ona je uradila citav posao, ja sam samo nadgledao”)
• Koristiti “referense” kad nesto kazes (“moj muz kaze…, moja mama smatra,… zena mi uvijek kaze da…“)
• Tvoje misljenje uvijek ovjeravas (“Ljubavi, zar nije tako?)..(Marta, to je to sto sam bila rekla, zar ne?)
• Neces da narucis ono sto hoces (npr u restoranu), ne zato sto nemozes to financirati (to dajes kao razlog) nego zato sto smatras da nisi zasluzio
• Da ne dobijes orgazme
• Kad sebi nesto ne kupis jer mislis da moras drugom isto kupiti, iako je to nepotrebno “zrtvovanje”, ili kad ne nabavis stvari koje stvarno hoces da imas jer smatras da nisi to zasluzio
•  kad ne popustis iskusenjima u obliku cvijeca ili vina, ili sta bilo sto volis, samo zato sto se to osjeca kao bacanja para
• kad se okrenes u krcatoj sobi kad neko galami “hej, budalo”
• Koristiti nadimke za sebe ( i druge navesti da te pocnu tako zvati) koje te potiscu kao debeljka, debeljuca, buci buci, celo itd.
• Neko ti kaze dobro izgledas. A ti u sebi kontas “ili si slijep(a) ili me samo hoces oveseliti”
• Mlada cura prihvati da ide na spoj s tobom i ti smatras da ide samo iz milosrdja (ako se to tako kaze na bosanskom ne znam :P)

Iako se mnogo ovih tacaka cine nevaznima, to su ipak nagovjesti tvog “ja”.
Ako se zrtvujes ili neces da sebi priustis “ono malo ekstra”, sto se cesto ispoljava tako da npr. kad si gladan kupis hamburger umjesto jagnjece kotlete, to je zato sto ne smatras sebe vrijednim toga.
Ucen si (mozda) u drustvu da odbijes kompliment ili da gledas sebe kao “ne bas toliko atraktivnom osobom” da bi se drzao drustveni manira. Ima mnogo primjera na “samoodbijanje” svog ja u svakodnevnim dialozima i pricama. I svaki put kad sebe potisnes, tako pojacas sujevjerje koje su drugi nametnuli tebi i tako gubis mogucnost za svaku vrstu ljubavi u svom zivotu, ljubav od tebe kao i ljubav drugih. Prevrijedna si osoba da sama sebe potisces…

 (Pricaj sa sobom tako kako bi sa nekim koga volis)