Razmisljam kako su moji roditelji bili jaki psihicki, kad su nas tako mogli odgajati da nas ne tuku. Oni su ipak iz tih generacija gdje djeca nizasta nisu sluzila nego za rad, izzivljavanje i bili su sigurna buduca penzija…
Mama/ Tata – Svaka cast!!!
(Respekt se ne namece, niti se moli za respekt. Respekt se zaradi i (po)nudi)
One thought on “Respekt”
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.
Ne znam šta bih rekla na ova dva zadnja tvoja posta…
Spuca me neka muka i tuga, al’ ja sam roditelj i trudim se da zaslužim kao prvo da imam titulu “najboljeg prijatelja” a onda i “najboljeg roditelja”.
Najgore od svega je kad nekad “pukneš po šavovima” i poslije se grizeš satima što se nisi strpio.
Imam sreću pa me Allah počastio s djecom, starija je baš rahat evlad, dok je mlađa ista ja i samim tim dolazi do konflikta. Obje ih učila da uvijek kažu šta misle, šta hoće, šta žele (valjda jer ja nisam imala pravo na to sve) i s mlađom imam manje živaca (jer sam starija, svakakvih belaja prošla) al se kontrolišem i uspijeva mi da čim ona počne sa nekontroliranim bezobrazlukom ( a znamo da djeca znaju biti neopravdano bezobrazna) ja počenm donositi salavate i onda njoj krivo 🙂
Kaže ti hoćeš da imaš više dobrih djela od mene :))))
I onda traži da i ona uči, tako se smirimo obje :)))
Biti roditelj je divno i teško, ali ja doista uživam u tome, mada mi se ponekad čini kako ne radim ispravno uvijek.
Doista me raduje kad čujem da neko tako priča o svojim roditeljima, kao ti, to je radost 🙂